Saint Louis nije tipičan američki grad. Njega zovu „Mala Bosna“. I tamo naši teferiče za Prvi maj. Tradicija okretanja janjeta na ražnju ni tamo se nije prekinula. Dvojica naših su tako okrenula Čarlija, a spremaju se da okrenu i Sindi
Što god bi me još od malih nogu iznenadilo i začudilo, i za šta nisam našla odgovor, upitala bih moju mamu, a ona bi prosto rekla:
– Došli divlji, istjerali pitome.
A što je čovjek stariji sve više uviđa istinitost u toj lakonskoj tvrdnji. Jer, kako ćeš drukčije objasnit kad ono drži kozu u kadi, a piliće na balkonu!? Il kad hoda ulicom poprijeko, il kad po trotoaru vozi bicikl, ko biva modernizovo se, a saobraćajna kultura mu ostala na pašnjaku. Il kada smeće s petog baca na ulicu pa ako utrefi kontejner onda je i kulturno i sportski nastrojen.
Vrh divljine je kad se zaustavi pored puta i „kulturno“ okrene pozadinu cesti, a pišu tamo u nepregledne nebeske visine, i tako urinira. Kad to vidim, vazda podlo pomislim da hoće kakav olujni vjetar naglo propuhat pa da se primatu nijedan nagutaš svojih izlučevina, ko da bih se rodila!
A posebno je divlje kad ti u redu stojiš ko uzoran građanin, a ono te preskoči i nadskoči pa na hu-ha uleti i završi poso kod „svoga rođe“.
Ti fino, a ono ko motorkom. Ti mirno, a ono razulareno. Ti artikulisano, ono džunglaški.
I mic po mic, ti u dva sa dva, a ono, kilometar po kilometar, u sto sa sto, sto nasto.
I tako dođu divlji, istjeraju pitome.
Evo šta historija kaže: Jači – tlači. A jači je po nekom nepisanom zakonu i brojniji.
Vazda je to tako bilo.
E, sad ide priča koja govori o našim simpatičnim neandertalcima u dijaspori.
Možda ste je negdje i čuli, ali vrijedi je i zabilježiti.
Kad Bosanac naumi da proćeifi, ništa ga u tome ne može poremetit. Pogotovo kad je riječ o zadovoljavanju viška potreba Njegovog veličanstva – želuca.
A tu smo fakat prvi. Rahmetli naš akademik Muhamed Filipović Tunjo kad je prepričavo način života njegove familije, kao anegdota se spominjalo ko o čemu od ovih naših nacija voli da govori. Srbi, kaže, najviše pričaju o tome ko će na vlast doći, Hrvati šta je svećenik na misi govorio, a Bosanci o tome što će za ručak.
E tako su i ovi naši Bosanci zaglavili u Saint Louisu u Americi, kojeg zovu i „Mala Bosna“, jer je to po svemu tipični bosanski grad.
Tu smo se mic po mic pomjerali, Ameri nas primali, mi se širili, dovodili rođake i prijatelje i zabusenjali se. Sad nas tamo ko pljeve. Nismo baš totalno divlji, jer ni oni nisu totalno pitomi u tom Misuriju.
Ali, svojim običajima i folklorom remetimo neke američke norme.
Jedna od njima važnih normi je da su domaće životinje na farmama, divlje u šumi i zoološkim vrtovima, a ljudi domaćeg porijekla su u rezervatima.
Tačno pred Prvi maj prahne dvojici jarana da s porodicama proderneče.
– Hike, bolan, vidi ovog rahatluka, nećemo valjda kući ostat za Prvi maj? Daj da se proteferiči.
– Ja sam konto kod mene na barbekju. Dođi sa ženom i djecom.
– Meni ti je taj roštilj zazubica samo; jooj da mi je pečene janjetine… ko nekad da ga okrenemo u našoj avliji.
– Auu, Aka dragi, ne govori, sve mi pljuvačka izbija…
– Hajde, šta nam fali, bogati… kupimo janje i okrenemo ga u bašči. U marketu uzmemo gajbu ovog budvajzera, zalijemo ga da mu korica bude reš. Utalimo se nas dvojica, a ako neko hoće još, bujrum. Da zovnemo Fiketa i Muslu sa famelijama, šta kažeš?!
– Jašta, ja sam za.. oćemo lHoćemo li kod tebe il kod mene?
– Ma svejedno. Nego gdje da kupimo janje?
– Pa ima valjda kod ovog bačera, naručimo ko ljudi i eto ga friškog za prvomajski uranak.
I odu ti njih dvojica do jedne mesare pa do druge, treće… Sveijedan mesar jednoglasan:
– Ne prodajemo cijelu janjad, samo na kilu. I to se treba naručit maksuzile.
– Šta ćemo sad, nema janjeta? – tužno će Hike prolazeći pokraj Sebilja. (Bosanci su sebi izgradili i sarajevski Sebilj, samo da im nije u tuđini neobično).
Šetaju tako i uzdišu: „Lijepa Bosna. S janjetom samo što se po putu ne sudaraš“.
Tako zadeverani obreše se pred „pet šopom“ – to je ona prodavnica kućnih ljubimaca.
I Aki se ko profesoru Baltazaru upali sijalica iznad glave, nije reko„heureka!“, nije reko ni „imam ideju“, reko je:
– Za mnom!
Uđoše u taj šop kad tamo od gujavice do pitona, od patke do praseta, od hrčka do iguane… Sve je to ubokseno, sređeno, nahranjeno.. I upita ih prodavačica da li traže nešto posebno?
Pošto se Aka pribro s tečnijim engleskim i osmijehom od uha do uha joj se obrati:
– Tražimo. Znate, moja kćerka bi voljela da joj za rođendan kupim jedno malo, slatko, bijelo janje. Ako nema bijelo, može i druge boje, ne mari.
Prodavačica se obradova:
– Da, naravno da imamo. Sad ću vam dovesti Čarlija.
Nedugo zatim izađe iz neke prostorije s Čarlijem u naramku. Njih dvojica raskolačiše oči uzbuđeni što su poslije duge potrage pronašli glavni razlog njihove čežnje.
Nisu ni pitali za cijenu, platiše karticom. Hike uze janje za povodac, ali ga prodavačica zaustavi:
– Molim vas, samo da Čarliju stavim mašnu. Kis jor doter i čestitajte joj rođendan. Čarli voli bezglutensko mlijeko ujutro, svježu travu popodne i ovu gotovu hranu jednom dnevno.
Uvali im nakav kompost, poljubi Čarlija na odlasku i dobaci:
– Dođite sa kćerkom kad budete šetali svog kućnog ljubimca.
Naravno da je Čarli s pink mašnicom trčkarao još samo jedan dan. Već sutra je od njega ostala samo mašnica, koja je vijorila na stablu iza Hiketove kuće.
A svi su slasno glođali njegove kosti.
xxx
Poslije mjesec tako opet šetaju i nalete na prodavačicu. Ona sva ozarena:
– Kako je Čarli? Je li se sviđa djevojčici?
– Sviđa, sviđa. Svima nam se svidio. Dilajtid….
– Ali, čini se kao da je malo tužan. Treba mu društvo. Ima li Čarli mejbi a sister?
– Hi hevent a sister egzaktli bat vi hev a litl lemb. Šiz adorbl lajk Čarli.
– Mašala. Eto nas sutra po Sindi.
Tekst prenesen iz aktuelnog printanog izdanja magazina “Azra”