Za Mirsu je to bila samo još jedna Luda noć. Od ukupno tridesetak koje je dočekivao od momačkih dana, bez kruga familije i bez dosadnog humorističnog programa na TV-u. Njegovom ocu i majci trebalo je biti ludo i nezaboravno, međutim, bilo je „samting komplitli diferent“
Nikad Mirsi nije bilo jasno šta to ima u emajliranoj šerpi od deset litara do vrha ispunjenoj sarmama od kiselog kupusa poslaganim ko galaktički sistem na čijem se vrhu, eto samo da zamiriše, nareda suho meso.
– Oca mi, nisam još ni zakoračio u hodnik, malim mozgom ja nju namirišem. Odma’ mi ganglije prorade i zabole me dlake i pod pazuhom. Znam, stara kuha sarmu. Pustila je da se krčka. Krčka se četiri dana na laganoj vatri. Iskuhava je ko da su kosti od onog našeg „Dine saurusa“. Znači sva će kuća deset dana dok se ne isprazni ta šerpetina zaudarat po prazničnoj čaroliji od kiselog kupusa i sparušene pršute. Kako ko naiđe stara podgrijava svoj specijalitet, a ona se suhotinja – žila žilava sva u gumu pretvori. I nemoš ti njoj i Hamedu ništa dokazat. Hajde, boni, preskočite jednom škaf-lonac sarme i graha, ne iznosite pred svijet šatro hrskave šape, a one, sestre mi, tvrđe od prošlogodišnjih gurabija! Ne zalijevajte goste turšijom koja samo što sama nije progovorila: Ja sam sto posto domaća!, kol’ko ljudima ispirate mozak „mi je pravili, mi je pravili“. Ja jednom probo onaj rasol ( jel s „l“ ili bez „l“ ko će ti ga znat), nagovorili me kao to razgaljuje poslije pijanke, ubija mahmurluk u cugu… Gledam u ono, oca mi, ko da je neko pokiselio znojave čarape. Začepim nosnice s dva prsta, nagnem glavu unazad i bojažljivo salijem jednu decu tog čuvenog eliksira, e ko da sam se sučivice napio! Bara-bara, i žabe sam u rasolu vidio!
Nego, reko’, da se nešto vi i ja dogovorimo, bez ikakve prazne priče i kalkulisanja: – Evo bliži se Nova godina, Hamede budi pametan. Mamu pod ruku pa neđe; jal lovački dom, jal restoran, jal kafana, jal putovanje. Samo po granapima hodate i salo nabacujete! Došli ste ko tuljani. Ako vas holesterol ne parališe, neće ništa, jedino još šećer može. Pa vas dvoje i kafu s agdom pijete. Kol’ko ste para ostavili u Bingu, vlasnik podijelio doplatak svim radnicima! Umjesto da ko svak s dvije čiste svoju teško stečenu penziju, pride s ovim mojim i sestrinim dodatkom, za svoj ćeif potrošite, vi hranite svjetske guzice! Dohavizajte se, boni, ovako vam je zadnjih četrest godina. U vas svratište. Samo se kod vas svraća i kod nas se kući dočekuju nove godine na starinski način.
Hamed će ti meni na to lagano: – Nama je i ovako fino, meni i mojoj Fikani, gledamo one vedre i plaho razgaljujuće božićne filmove. A, što ih mama tek voli gledat, toliko da joj je neku noć sarma pokipjela na šporetu, zaboravila se – šta ćeš stara žena, uživila se u scenu kad je onaj Grinč ukrao Božić. Nasekirala se jer je Grinča ona divna djevojčica pozvala na Badnju noć, a ružni zelenko je bacio u podrum. Jadna je ostala ribat šporet do neka doba. Ne bi joj mrsko jer se sve završilo s hepiendom. Ljudi su to čudovište na kraju prihvatili zahvaljujući ovoj prostodušnoj djevojčici, a mama se sva raznježila, samo što nije zaplakala od sreće. Mi ti se, sine dragi, najbolje tako odmorimo. Naš merak ti je meza, iće i piće, a onda film na film štiklat. A tek kako se ismijemo onim novogodišnjim humorističkim šouovima! Ne može niko s nama Bosancima u tome. Mama i ja bi svaku noć da se može gledali one nadrealiste kad dočekuju 1991. godinu. Ništa Fikani nema draže nego kad Minka iz kuhinje donosi mezu Reufu i jaranima dok gledaju novogodišnji program, pa ispali bez bismile: Ja emisije i govana!!! A onaj doktor Arsla, pa on je nama Bog!
– Tobejarabbi, Hamede, šta huliš! Dobar je doktor Arsla, ali jedan je Bog – usprotivi se mama koja se u ovih tri’est godina vjerski emancipovala.
Ja ti njima tu ukližem ko Pape: – Eto o tom vam pričam. Vidite da i oni tamo gledaju novogodišnji program, a doktor Arsla im na to kaže: Mi smo bolan prinuđeni da ovo gledamo!
E da ne biste bili prinuđeni, vi se sad fino spremite, za Novu vas vodim tri dana na čistu havu i na muziku. Ima da gledate novogodišnji šou uživo, bez ekrana.
Nećkali su se satima, mati stalno sarmu spominjala, čuj: Ko će mi ostat sa sarmom?! Šta ću s onolikom čontrom? Stari opet: Kome ćemo kuću ostavit? Može ko izbit, tako smo prijatelje naučili, uvijek smo kući. Neću niđe iz svoje kuće, hem mi toplo hem filmovi, serije, muzika, humoristične emisije…A bogami i skupo je to. Šta će ti, Mirsade dragi, taj trošak?!
Prelomim ih sa zadnjim adutom bez džepa: – U ovom deluks apartmanu imate veliku plazmu i na njoj sve kanale pa ako vam se gleda gledajte. Nadrealiste nećete mašit. Opet su na programu. Samo, Hamede dragi, izvedi tu svoju ženu, mater moju i sestrinu, trideset godina ona kuha i čisti, a ti dočekuješ svijet i hališeš.
Njih su se dvoje utom pogledali i istovremeno oboje dali znak klimoglavom. Spremio sam ih, oni utihnuli, kao da ih vodim na prinudni rad. Izmjestili se iz svog komfora – garant im je to mučno. Svikli se s onom sećijom i šporetom, pa i s onim pirgavim mačićima što ih je žuja omacila prije tri mjeseca. I za to su me upeglali da ih ne bi slučajno zaboravio nahranit.
xxx
Stigla Luda noć.
Za mene ko i svaka, noć ića, pića i kiča. Zovem u ponoć njih dvoje. Mobitel od starog zvoni, ali se ne javlja. Zovem mamu, ni ona se ne javlja. Ne čuju, sigurno se ludo provode. Pjeva njihov omiljeni pjevač, stari sevdalija. Ne žalim vala banke, samo da mater ne gledam za šporetom za Novu.
Odem sutra kući da nahranim mačke, stavim ključ u bravu da okrenem kad mi mater otvori vrata.
-Hajde bujrum, Mirso.
-Šta je ovo jel fatamorgana, protrljam oči.
-Nije sine Mirso, mi došli.
-Pa što?!
-Ma, smjestili nas kod zvučnika, onaj se pjevač dernjo ko pivara, Hamed ga nikad nije podnosio, kaže zavija ko kojot. Vratili se u sobu u jedanaest, gledali ove stare-nove nadrealiste i zaspali. Jutros se pokupili s nekim finim parom u auto i nazad. A i Hamedu prahnula sarma.